Bolnica u Nju Delhiju

Jezivi prizori krcatih bolnica, praznih boca kiseonika, pacijenata koji umiru u redovima i lomače koje gore dan i noć užasnuli su svet. Situacija u Indiji je sve gora i gora.

Bolnica u Kolkati
Bolnica u Kolkati

CNN piše da je u bolnicama u Indiji stanje takvo da oboleli žele da pobegnu iz njih. Goldi Patel (25) je u sedmom mesecu trudnoće po vrućini tri dana obilazila bolnice u Nju Delhiju, očajnički pokušavajući da nađe jednu koja bi obezbedila kiseonik za njenog muža. Odbile su je četiri bolnice, pre nego što je konačno pronašla jednu koja bi ga primila. Ali u improvizovanoj kovid bolnici Sardar Patel je nivo zdravstvene nege takav da njen muž Sadanand moli da ga puste napolje.

Oko njega umiru ljudi. Jedva da može doći do lekara a lekovi su ograničeni. Kovid je pogodio 80 odsto njegovih pluća i plaši se šta će se desiti ako mu se stanje pogorša.

– Veoma sam uplašen… Ako mi se zdravlje pogorša mislim da neće moći da me spasu – rekao je on u subotu iz bolničkog kreveta, teško dišući.

Bolnica u Kolkati
Bolnica u Kolkati

Od 22. aprila Indija broji dnevno preko 300.000 zaraženih, a ukupno od početka pandemije registrovano je više od 20 miliona slučajeva infekcije, kao i preko 222.000 umrlih. Sadanad je zabrinut da će biti previše bolestan da uopšte pozove lekara u pomoć.

– Umrećete ležeći na svom krevetu jer nema nikog da pozove lekara – kaže on.

I drugi dele slično iskustvo. Sarita Saksena ispričala je CNN-u da je njen zet primljen u kovid centar nakon što ga je odbilo najmanje sedam bolnica. Ona smatra da lekari uopšte ne tretiraju pacijente i da za njih mare samo njihove porodice i prijatelji.

A oni su toliko zabrinuti zbog nedostatka nege da pokušavaju da izvuku svoje rođake iz bolnice. Sadanand kaže da je toliko uplašen da je više puta molio da ga premeste u drugu bolnicu. Ali, nema gde da ga odvedu.

– Traži mi da ga odvedem odatle, da će biti kući, ne oseća se dobro u bolnici i veoma je uplašen. Govorim mu da će ako ostane bar imati kiseonik – priča Goldi.

Prepljavljeni ljudima

Bolnica Lala Ladžat Rai u Merutu u Utar Pradešu je preplavljena. Ljudi su svuda – na nosilima, stolovima, podovima. Tu ima 55 kreveta na 100 pacijenata, kako kaže osoblje, a svega pet doktora. Neki pacijenti leže na podu.

Jedna od njih je 32-godišnja majka Kavita, koja već četiri dana leži na bolničkom podu, boreći se za dah. Kaže da još nije dobila kiseonik i da je videla 20 ljudi kako umiru.

– Postajem anksiozna. Plašim se da ću prestati da dišem – kaže ona.

Boce kiseonika u Adžmeru, Indija
Boce kiseonika u Adžmeru, Indija

Kiseonik je redak u Indiji, koja je samo prošle nedelje prijavila 2,5 miliona zaraženih. Druge zemlje su poslale opremu Delhiju kako bi pomogle u proizvodnji kiseonika a vlada šalje zalihe širom zemlje uz pomoć železnice.

Ministar zdravlja dr Harš Vardan rekao je da kiseonika ima i da nema razloga za paniku, ipak bolnice se i dalje muče da ga nabave.

Ispred centara za punjenje kiseonika ljudi čekaju satima sa praznim bocama kako bi pomogli svojim obolelim rođacima. Dvanaest osoba – uključujući jednog lekara – umrlo je u subotu u jednoj bolnici u Nju Delhiju usled nestanka kiseonika.

Neke bolnice su čak upozorile pacijente da će im trebati sopstveni izvor kiseonika ako žele da budu primljeni na lečenje.

“Nikad nisam video ovakvu krizu”

U bolnici Lala Ladžat Rai kažu da ima dovoljno kiseonika, ali da im manjka osoblja.

– Ne odbijamo nikog. Pre korona virusa nikad nisam video ovakvu krizu, ali mislim da njome upravljamo kako treba – kaže dr Gjanendra Kumar.

Kremacija u Nju Delhiju, Indija
Kremacija u Nju Delhiju, Indija

Tokom prvog talasa kovida prošle godine na odeljenju dr Aparne Hegde u bolnici Kama u Mumbaju bilo je oko 60 pacijenata, a sa drugim talasom taj broj je skočio na 100. Dr Hegde kaže da je situacija u bolnicama izložila nedostatak spremnosti i hronični nemar javnog zdravlja.

– Ne učimo iz naših grešaka. Prvi talas se okončao i mislili smo da drugi neće doći – kaže ona.

Okolnosti su takve da dr Hegde nije uspela da obezbedi krevet i kiseonik za kolegu kako bi ga spasla.

– Taj mladić nije trebalo da umre – kaže ona.

“Užasavajuće je”

Višvanat Čaudari, šef krematorijuma u Varanasiju, na obali reke Gang, čija porodica generacijama radi na kremiranju, kaže da dnevno stigne i do 100 tela, u poređenju sa 15 kako je bilo prošle godine.

– Naša porodica tradicionalno vodi krematorijum generacijama. Niko nije video ovako nešto – kaže Čaudari. – Prošle godine je bilo ništa slično ovom čemu svedočimo danas. Situacija je užasavajuća.

Kremacija žrtava kovida u Nju Delhiju
Kremacija žrtava kovida u Nju Delhiju

Toliko je loše da je došlo do nestašice drva za lomače, kao i porasta cena istih, piše “Fajnenšel tajms”.

Ram Vilas Gupta, migrantski radnik, napustio je porodicu na selu pre 15 godina i otišao u Mumbaj gde je vozio taksi da preživi. Sada se vratio u selo, nakon udara drugog talasa kovida u Indiji.

– Šta da radim? Moja ušteđevina je nestala. Bilo nam je veoma teško. Vratio sam se u selo zbog korone. Neki kažu da je nema, ali ja se veoma plašim – rekao je on.

Situacija u Indiji je takva da Arundati Roj, pisac i politički aktivista, piše za “Gardijan” da smo “svedoci zločina protiv čovečnosti”.

– Sistem nije kolapsirao, vlada nas je izneverila. Možda je “izneverila” netačna reč jer smo svedoci ne samo krivičnog nemara već otvorenog zločina protiv čovečnosti. Virusolozi predviđaju da će broj zaraženih u Indiji rasti eksponencijalno na preko 500.000 dnevno. Predviđaju smrti stotina hiljada ljudi u sledećim mesecima, možda i više. Moji prijatelji i ja smo se dogovorili da se zovemo svakog dana samo da naznačimo da smo tu, kao prozivka u razredu. Onima koje volimo govorimo u suzama i sa strepnjom, ne znajući da li ćemo se ikad više ponovo videti. Mi pišemo, radimo, ne znajući da li ćemo doživeti da završimo započeto. Ne znajući kakav nas užas i poniženje čekaju. Nedostojanstvenost svega toga. To je ono što nas slama – navela je Roj, čiji je roman “Bog malih stvari” osvojio Bukerovu nagradu 1997.